Stojačić: Ove godine bar jedna od titula
- Dve godine smo dospevali do polufinala, vreme je da odemo korak dalje. Iskreno se nadam da ćemo se dokopati finala u Nišu i stvoriti sebi šansu da osvojimo prvi trofej u istoriji Kluba, poručuje Strahinja Stojačić Podeli ovaj članak sa:
Tweet
Nakon opstanka na Jadranu u debitantskoj sezoni 2009/2010, za drugu godinu takmičenja u regionu šef stručnog štaba Radničkog Miroslav Muta Nikolić počeo je da pojačava sastav Šumadinaca, podižući nivo ciljeva u Klubu. Uz angažovanje igrača koji bi bili nosioci igre, stručni štab Kragujevčana se odlučio i da pruži šansu mladim talentima koji tek treba da se dokazuju, ali koji su vredni šanse - što je prepoznatljiv manir trenera Nikolića.
U jesen 2010. godine, u "talasu" sa Markovićem, Miletićem i Vukosavljevićem, svoje mesto u šumadijskom ABA ligašu našao je tada osamnaestogodišnjak, veoma talentovan za košarkašku igru, zanimljiv za poziciju beka zbog svoje visine i fizičkih predispozicija, uzgred i sa "pedigreom" koji nije fakor za ignorisanje. Sa svojih nepunih 20 godina, danas slovi za perspektivu srpske košarke, pre svega zato što je "igrač u glavi", kako smatra Miroslav Muta Nikolić. Reč je o Strahinji Stojačiću, košarkašu Radničkog u dresu sa brojem 32 u ovoj sezoni.
Iako je košarka porodična svakodnevica, na početku razgovora Strahinja se priseća svog "običnog" dečaštva.
Stojačić: Kao dete sam bio veoma nestašan, može se reći. Kad razmišljam o detinjstvu, prvo čega se setim je pad sa drveta, iz neobuzdanog nestašluka u sedmoj-osmoj godini. Popeo sam se na kesten i grana je pukla, sva sreća prošao sam samo sa lakšim povredama, iako visina nije bila mala. Imao sam mnogo zanimacija kao mali. Obožavao sam da igram klikere i da pecam. Za razliku od mog brata koji je bio uvek dobar đak i više je vremena posvećivao sebi i obavezama, ja sam uvek voleo da se družim. I dalje obožavam da, kad odem kući u moj Novi Sad, provodim vreme sa najboljim drugarima koje imam: Nikolom, Vanjom, Jovanom i Goranom.
Lopta je bila značajno prisutna u njegovom životu "od malih nogu".
Stojačić: Tata mi se bavio košarkom i ja sam, može se reći, odrastao u hali. Tako se i rodila ljubav prema sportu. Od malih nogu sam već zavoleo loptu i sport, ali nije me zanimala samo košarkaška lopta. Bilo je tu i drugih sportova, trenirao sam fudbal i tenis. Na kraju sam se pronašao u košarci. U mojoj porodici košarka je bila stalna tema, tako da je ta činjenica imala veliki uticaj na moju ljubav prema ovom sportu. Košarka je bila sastavni deo mog odrastanja.
Strahinja je odrastao i uz tri godine starijeg brata Stefana, takođe košarkaša, koji je danas u Vojvodini, a bio je i u dresu Radničkog.
Stojačić: U našem zajedničkom odrastanju bilo je više sklada, a naravno bilo je i rivaliteta, što je normalno, ali mnogo manje. Velika je razlika između nas dvojice. On je već sa 14 godina otišao iz Novog Sada u Beograd, tako da nije bilo mnogo prilike da, na primer, igramo basket. Ali kad bismo našli dovoljno vremena, uglavnom bismo igrali jedan protiv drugog i, koliko se sećam, još uvek nisam pobedio. Ali doći će i taj dan (prim. a: kroz širok osmeh).
Zanimljivo je, u košarkaškom razvoju i oca i sina Stojačića bitnu ulogu ima Miroslav Muta Nikolića.
Stojačić: Porodično smo vezani za košarku. Moj tata Zoran je bio veoma kvalitetan igrač na istoj bekovskoj poziciji. Igrao je u svim važnijim vojvođanskim klubovima po nekoliko sezona, a na kraju je igrao i za BFC, gde mu je trener bio Miroslav Nikolić. Ja sam još neafirmisan igrač i ovo treniranje u Radničkom, na čelu sa trenerom Nikolićem, meni predstavlja privilegiju i čast.
Iako su Stojačići u Novom Sadu, Strahinja često ima porodičnu podršku sa tribine.
Stojačić: Mama najviše posećuje utakmice i uvek kada je u mogućnosti ona dođe u Kragujevac da navija. Tata je dolazio par puta, bez obzira na naporan put na relaciji Novi Sad-Kragujevac-Novi Sad. Najviše bi voleo da je ovde Stefan, ali moj brat nema vremena da dolazi, što je razumljivo. Ima svoje utakmice i ostale profesionalne obaveze, pa je teško da se uklopi i dođe. Kada nije uz mene u Kragujevcu, porodica prati svaku utakmici preko televizije ili interneta. Deo familije je uz mene, odnosno naš Klub, i preko Fejsbuka, gde smo prisutni.
Bez obzira na nebrojene majstore pod obručima širom sveta, bek Radničkog za idola ima junaka srpske košarke.
Stojačić: Imam dosta uzora ali najveći mi je Dejan Bodiroga. Još od malih nogu mi je bio omiljeni igrač i voleo sam da gledam njegove utakmice. Posteri mi nisu baš odvlačili pažnju ali sam imao dva-tri njegova dresa.
Strahinju krasi veliki talenat, motorički je kvalitetan - smatra struka. Pred njim je veliki rad kako bi stvorio pravu vrednost.
Stojačić: Svestan sam koje sve elemente u svojoj igri moram da unapređujem. A pre svega mi je jasno da moram još mnogo da radim na fizičkoj snazi, naročito na dobijanju mišićne mase. Svestan sam, takođe, svih odricanja koja slede na putu do većih uspeha. To je neophodno i na tom planu moram da poradim, uz svu podršku koju uživam u Klubu.
Pre izborenog statusa u Radničkom, u Kragujevcu se još kalio i u pratećem timu KG 06.
Stojačić: Mislim da je to bilo veoma značajno za mene. Tamo sam imao priliku da igram. Svaki svoj sledeći klub gledam kao narednu stepenicu u karijeri, jedan stepenik gore. Počeo sam u Danubiusu, malom klubu iz kojeg sam otišao NS Junior, pa u Mega Vizuru. Radnički je za sada moje najveće ostvarenje.
Maja prošle godine našao se na širem spisku reprezentacije Srbije za Svetsko prvenstvo u Letoniji na kojem su se nadmetali igrači do 19 godina.
Stojačić: Bio sam na širem spisku. Pošto sam u to vreme tek uspeo da zalečim povredu, nisam mogao da izdržim težak rad u reprezentaciji, pa sam izostavljen sa konačnog spiska naše selekcije. Koristim prostor na našem klupskom sajtu da i ovom prilikom čestitam drugarima na osvojenom srebrnom odličju.
Pažnju Kragujevčana na sebe je skrenuo u prijateljskom meču protiv Panatinaikosa. Igrao je u drugom poluvremenu i ne prezajući od Dijamantidisa podigao publiku na noge.
Stojačić: To je prva utakmica u mojoj profesionalnoj karijeri. Prvi put u mom životu sam izašao na parket pred punim Jezerom. Taj meč mi je nešto posebno u životu, tu su bile najveće zvezde evropske košarke. Iskreno da kažem, kada sam izašao na parket nisam znao gde se nalazim, ali uz podršku publike trema je brzo nestala.
Posetiocima klupskog sajta prenosi koje se utakmice najradnije seća u dresu Radničkog.
Stojačić: Tek popunjavam kolone statistike ABA lige. Tamo je ubeleženo da je za sada moja najbolja partija bila protiv Zlatoroga, kada smo slavili 88:71. Međutim, utakmica koje se najradije sećam je svakako ona sa Partizanom prošle godine. To je bila moja prva utakmica u Jadranskoj ligi. U njoj sam takođe postigao prve zvanične poene u dresu Radničkog i, uz sve to, u tom meču smo pobedili prvaka u prepunom Jezeru.
O ključnim promenama na bolje u ovosezonskom takmičenju, Strahinja iznosi svoje viđenje.
Stojačić: Malo smo slabije startovali ove godine u Jadranskoj ligi. Kao što je poznato, u hodu smo promenili strance, što se ispostavilo kao dobar potez. Povratak Miljana Pavkovića i ulazak u ritam Stivena Markovića postavili su stvari na pravo mesto.
Kao sva sportska javnost Kragujevca, Stojačić očekuje da su ovogodišnja domaća takmičenja prilika za osvajanje trofeja.
Stojačić: Nadam se da ću na kraju biti srećne ruke za Radnički, pošto sam bio jedan od aktera žrebanja. Kao što posetioci našeg sajta sigurno znaju, odlukom čelnika KSS, parove ovogodišnjeg Kupa Radivoja Koraća su izvlačili mladi reprezentativci iz naša četiri najača kluba, odnosno četiri kluba koja nastupaju u ABA ligi. Moj utisak je da nam sledi polufinale koje će biti finala pre finala. Kup Radivoja Koraća je prva naša prilika za osvajanje trofeja. Dve godine smo dospevali do polufinala, vreme je da odemo korak dalje. Iskreno se nadam da ćemo se dokopati odlučujućeg meča u Nišu i stvoriti sebi šansu da osvojimo prvi trofej u istoriji Kluba. S obzirom na kvalitet koji imamo, očekujem da nam ove godine bar jedna od titula neće izmaći. Uzdam se i u sve moćniju podršku sa tribina, a već sada saznajem da se sprema još masovniji dolazak Kragujevčana na završni turnir Kupa, čak masovniji nego prošle godine.
U julu tek slavi 20. rođendan, a do tada će se znati da li produžava ugovor sa Kragujevčanima ili odlazi nekud.
Stojačić: Ja bih voleo da nastavim da igram u Kragujevcu. Leto pred nama će pokazati kakvi su interesi Kluba i šta će da bude sa mojim statusom u Kragujevcu. Počastvovan sam mestom u Radničkom. Činilo bi mi zadovoljstvo da zadržim svoju poziciju u stroju Mute Nikolića.
Već godinu i po je sugrađanin Kragujevčana. Iznosi utiske o gradu i žiteljima.
Stojačić: Kragujevac me mnogo podseća na moj rodni Novi Sad, što se života tiče. Baš sam ga zavoleo. Trenutno se odlično osećam među Kragujevčanima, već godinu i po dana sam ovde i mogu da kažem da sam u potpunosti zadovoljan. Kragujevčani vole košarku, ovo je jedan od retkih srpskih gradova u kojima je hala puna. Kragujevac je pravi sportski grad. Ja volim sport i drago mi je što u Kragujevcu, pored košarke, ima odličnog fudbala i odbojka.
Dejan Milošević
Domet Radničkog u ABA ligi?
